Pro­to­je­rej Pre­drag Šće­pa­no­vić, pa­roh pod­go­rič­ki, odr­žao je u Ri­zni­ci Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve u Ko­to­ru pre­da­va­nje o Kr­sto­po­klo­noj ne­dje­lji, ko­ja se obi­lje­ža­va u sklo­pu Vas­kr­šnjeg po­sta.
- Kr­sto­po­klo­na ne­dje­lja i Ve­li­ki ča­sni post pri­li­ke su da se sje­ti­mo ko smo, oda­kle smo, za­što nas je Bog po­slao na ovaj za­go­net­ni svi­jet, ku­da ide­mo, ima li ži­vo­ta po­sli­je smr­ti, ima li vas­kr­se­nja – re­kao je pro­ta Šće­pa­no­vić, iz­ra­ža­va­ju­ći za­do­volj­stvo što se kroz či­ta­nje Aka­ti­sta u drev­nom Ko­to­ru po­štu­je Sve­to­gor­ski ti­pik. Dan na­kon Bla­go­vi­je­sti, na ju­tre­nju je u ol­tar cr­kve Sv. Ni­ko­le uni­jet krst. I sim­bo­li­ku tog uno­še­nja po­ja­snio je Šće­pa­no­vić kroz niz kra­tih pri­ča iz ži­vo­ta sve­ta­ca, po­ja­šnja­va­ju­ći i zna­čaj „no­še­nja sop­stve­nog kr­sta“ u po­sti­za­nju lič­nog vas­kr­šnjeg pre­o­bra­ža­ja. Na kr­stu Hri­sto­vom de­si­la se naj­ve­ća taj­na bo­ži­je lju­ba­vi, ka­že Šće­pa­no­vić.
- Naj­va­žni­je je da to­kom Kr­sto­po­klo­ne ne­dje­lje bu­de­mo smi­re­ni, a smi­re­nje je da pri­zna­mo Bo­ga za Bo­ga, a da smo mi lju­di. Če­sto, ka­da nas op­hr­va­ju te­go­be, bo­le­sti, kad nam se či­ni da se svi­jet ru­ši na raz­va­li­na­ma na­šeg ži­vo­ta, za­bo­ra­vi­mo da sva­ki čo­vjek na ovom svi­je­tu mo­že da iza­be­re je­dan od tri kr­sta: onaj Hri­stov ži­vo­tvor­ni krst, ko­ji no­si­mo sa vje­rom, na­dom i lju­ba­vlju i ka­da nas on do­če­ku­je sa kr­sta, ili onaj dru­gi krst, ko­ji je na­ma bli­ži, krst de­snog raz­boj­ni­ka, ono­ga ko­ji se po­ka­jao, ili da iza­be­re stran­pu­ti­cu dru­gog raz­boj­ni­ka, ogre­zlog u zlu, ko­ji je sa li­je­ve stra­ne ras­pe­tom Hri­stu re­kao: „Ako si Bog, po­mog­ni i se­bi i na­ma“. Raz­boj­nik s de­sne stra­ne ras­pe­ća je na to re­kao: „Za­što mu se ru­gaš, on je ne­vin, mi smo gre­šni­ci. Sje­ti me se, Go­spo­de, ka­da do­đeš u Car­stvo svo­je“. A Hri­stos mu ka­že: „Još da­nas ćeš sa mnom bi­ti u ra­ju“, ta­ko da je pr­vi sta­nov­nik ra­ja „raz­boj­nik“, što je otac Ju­stin uvi­jek is­ti­cao - ob­ja­snio je otac Šće­pa­no­vić, do­da­ju­ći da pre­da­nje ka­že da je taj raz­boj­nik Di­o­man, pljač­ka­ju­ći lju­de, jed­nom sreo Pre­sve­tu Bo­go­ro­di­cu sa ma­lim Isu­som i re­kao: „Kad bi se Bog ro­dio, ne bio ljep­ši od ovog dje­te­ta“, i to mu je po­šte­di­lo ži­vot.
Is­pri­čao je za­ni­mlji­vu pri­ču iz knji­ge „Vas­kr­šnji pre­o­bra­žaj“, o To­mi Ri­sko­vom, jed­nom od ču­ve­nih ru­skih raz­boj­ni­ka, ko­ji je bio u za­tvo­ru i stal­no tvr­dio da je ne­vin. Ka­da je na­sta­la ve­li­ka po­pla­va, pu­sti­li su sve za­tvo­re­ni­ke, a To­mo se za­kleo da će se osve­ti­ti svi­ma od tih stra­ža­ra. Ubio je naj­pri­je za­po­vjed­ni­ka za­tvo­ra, za­tim dva stra­ža­ra i na­sta­vio da ši­ri svo­je zlo, „uzeo je krst li­je­vo­ga raz­boj­ni­ka“.
- Ubio je jed­nog ple­mi­ća u nje­go­voj ku­ći i ušao za­tim u so­bu, gdje je na­i­šao na ma­log dje­ča­ka. Bi­la je pas­hal­na noć (Pas­ha zna­či pre­la­zak iz egi­pat­skog rop­stva, ve­za sa Sta­rim za­vje­tom), dje­čak se pro­bu­dio i kao di­je­te či­stog sr­ca, re­kao: „Hri­stos vas­kr­se!“ i dao mu vas­kr­šnje ja­je is­pod ja­stu­ka. To­mo je uzeo to ja­je, u nje­mu je ne­što „pu­klo“, kao što je otac Ju­stin go­vo­rio da se u na­ma de­ša­va­ju ve­li­ki ze­mljo­tre­si, i u nje­mu je pro­ra­di­la ona skri­ve­na do­bro­ta, glas sa­vje­sti, ko­ji nam je Bog dao kao svoj mo­ral­ni za­kon. Od tog tre­nut­ka on se pri­ja­vio po­li­ci­ji, mno­go je stra­dao, me­đu­tim, to jed­no us­kr­šnje ja­je i taj je­dan us­kr­šnji po­zdrav „Hri­stos vas­kr­se - Va­i­sti­nu vas­kr­se“, eto, u če­ti­ri ri­je­či, sud­bi­na svih lju­di svih vre­me­na se mi­je­nja, ka­zao je pa­roh i ci­ti­ra­ju­ći grč­kog star­ca Emi­li­ja­na, do­dao da „Ko ni­je ra­do­stan, ni­je pra­vo­sla­van, Bog se ne­će use­li­ti u tu­žno sr­ce“. M.D.P.